Велика експлозија која се догодила у Цириху 1916. године са појавом даде као реакције на грађанске естетске форме предратне уметности, трајно је обележила књижевност и уметност прве половине двадесетог века. Велики број авангардних часописа покренут је широм Европе управо под утицајем даде, а у Југославији су прва таква гласила везана са културну климу послератног Загреба и Београда. Пре свега, реч је о часопису
Зенит (1921–1926), који је авангардни уметник Љубомир Мицић (1895–1971) покренуо у Загребу фебруара 1921, да би часопис од 1923. наставио да излази у Београду све до 1926, када је забрањен, а његов уредник био принуђен да оде у егзил. Ту су затим гласила
Dada Tank (1922) и
Dada Jazz (1922), авангардног уметника Драгана Алексића (1901–1958), као и
Dada Jok (1922), чији је уредник био Бранко Ве Пољански (1898–1947). Преузевши основне постулате европске авангарде, Љубомир Мицић је основао аутентични југословенски авангардни покрет под називом зенитизам, који је представљао јединствен спој руског футуризма, немачког експресионизма, даде и антидаде, са примесом балканског лудизма оличеног у фигури Барбарогенија, чији је задатак био да децивилизира стару Европу и отвори је ка новим вредностима. Јединствен спој поезије и слике, знака и његове негације, те мешања писама, језика, као и поезије, слике и архитектуре, обележили су уметнички концепт овог часописа. У
Зениту бр. 5, јуна 1921, објављен је на немачком „Zenitistisches Manifest“ француско-немачког песника Ивана Гола (1891-1950). Иначе, као посебно издање Зенита, објављен је исте године интегрални „Зенитистички манифест“ чији су аутори били Мицић, Иван Гол и Бошко Токин (1894-1953), песник и филмски критичар из Београда. У њему је објављена потрага за Новим Човеком и укинута подељеност по нацијама, уз поклич: „Ми смо Европејци, Американци, Африканци, Азијате, Аустралијанци!“ Уметност авангарде захтевала је естетско превредновање света, а да би се то изразило био је неопходан нови језик, па је тако и писмо добило сасвим нови третман у новој уметничкој констелацији. Примери који следе преузети су из наведене југословенске авангардне периодике и припадају традицији историјске авангарде, која на почетку двадесетих година није ни познавала ту врсту теоријске дефиниције, већ је деловала следећи своја начела радикалне негације, обрачуна са традицијом и успостављања нове везе између знака и слике.
