Прича о Јелени Димитријевић је прича о ауторки и путници која је одабрала живот другачији од оног који је био намењен жени рођеној и васпитаваној у патријархалном српском друштву с краја 19. и почетка 20. века. Одважна, образована и самосвесна, ова изванредна жена била је и песникиња и ауторка неколико романа и путописа, и до данас остала је инспирација многима.
Рођена у Крушевцу, пореклом из добростојеће породице, Јелена Димитријевић (1862-1945) имала је привилегију и могућност да се образује. У раној младости, услед повреде ока, доктори су јој забранили да чита и пише па је била принуђена да напусти редовно школовање. Међутим, занемаривши препоруке лекара, Јелена је наставила школовање, код куће, уз приватне учитеље, и никада није престала да ради на себи и на свом образовању.
Прве књиге
Након венчања, 1881. године, Јелена се са супругом сели у тек ослобођени Ниш који је још увек преплављен оријенталним укусима и специфичним начином живота. Била је под утиском самог града и његових становника, нарочито жена исламске вероисповести. Била је једна од привилегованих жена православне вероисповести која је имала прилику да посматра живот иза зидова харема и открије строго чуване тајне. 1897. године објавила је Писма из Ниша о харемима, прву прозну публикацију на српском језику коју је написала и потписала жена. У Нишу је објавила и своју прву збирку песама коју је потписала само именом. Нишлије су врло брзо почеле да се занимају за идентитет песникиње и тврдили су чак да је у питању одбегла девојка из Турске. У жељи да открије што више о животу жена исламске вероисповести, Јелена је путовала на исток и своја путовања и искуства забележила у путопису Писма из Солуна и роману под називом Нове који је настао на основу тих путовања. Била је најмлађа чланица нишког огранка Удружења жена Србије, активисткиња и боркиња за права жена и бавила се хуманитарним радом.
Почетком 20. века, породица Димитријевић преселила се у Београд где се Јелена бавила писањем и убрзо постала чланица Удружења књижевника Србије. Нажалост, 1915. године супруг је погинуо на фронту и Јелена је постала удовица.
Јелена Димитријевић била је веома образована, талентована, самосвесна и изузетно храбра жена што ју је чинило јединственом у патријархалном друштву Србије у 19. веку. Говорила је немачки, француски, грчки, руски, енглески, и услед занимања за оријенталне културе, и турски језик.
Путовала је кад год јој се указала прилика - пре Првог светског рата посетила је Немачку, Швајцарску, Италију, Грчку. У периоду од 1919. до 1927. посетила је и Француску, Шпанију, Енглеску и Америку. Њена непрекидна фасцинација источним и оријенталним инспирисала ју је да истражи не само Египат, Палестину, Сирију и Либан, већ и Индију, Јапан и Кину. Многа путовања је она сама финансирала.
Као боркиња за права жена, Јелена је била поносна што је упознала Ходу Шарави (Hoda Sha’arawi) која је основала Египатску феминистичку унију. Као песникиња, имала је узбудљиву прилику да упозна чувеног индијског песника Рабиндранта Тагореа.
Дуго је име Јелене Димитријевић било заборављено у српској историји и у историји српске књижевности. Интересовање за њен живот, стваралаштво и активности започето је 1980-их година. Њена дела су почела поново да се штампају и проучавају и побудила су велико интересовање међу студентима, истраживачима, феминисткињама и ауторкама. У 21. веку, прича Јелене Димитријевић и о Јелени Димитријевић не престаје да инспирише.
