Када у претраживач Гугл унесемо „born to be“ („рођен да буде“), унапред понуђене опције за даље претраживање су: „wild“ („дивљи“), “chic“ („шик“) и „alive“ („жив“). Прва понуђена опција, „born to be wild“ („рођени да будемо дивљи“) , је позната песма групе Stepenwolf, која је уједно била и ударна нумера у култном филму „Easy Rider“. Одатле, вероватно потичу и остали сродни изрази, па и наслов овог блога. Поставља се питање како неко може да буде рођен да буде заборављен. То само по себи изгледа апсурдно, јер ако је неко рођен да би био заборављен, по томе следи да мора бити заборављено и његово рођење. Излаз из лавиринта апсурдности се можда може наћи уколико описујемо личност за коју се, приликом обележавања годишњица рођења и смрти, често говори да је заборављена, непозната, да се о њој мало зна, иако се о њој протоком времена пуно говори и пише, али она и даље у широј јавности остаје мало позната, односно, заборављена. Управо се то догодило Божидару Кнежевићу (1862–1905), који је био и главни јунак прве епизоде „Заборављених умова Србије“, документарне серије у продукцији Радио телевизије Србије из 2006. године.

Божидар Кнежевић је, поред Бранислава Петронијевића, најзначајнији српски филозоф на прелазу из XIX у XX век. Занимљиво је да оба потичу из Уба, малог града у Србији који се налази неких 60 километара југозападно од Београда. Док је његов нешто млађи колега Петронијевић (1875-1954), као и већина врхунских интелектуалаца у Србији XIX века школован у иностранству (докторирао је филозофију на Универзитету у Лајпцигу), направио завидну научну и професорску каријеру (професор филозофије на Универзитету у Београду, иницијатор и један од оснивача Српског филозофског друштва), животни пут Божидара Кнежевића је имао сасвим другачији ток. Само годину дана после рођења, остао је без оца, па је одрастао уз мајку и очуха који је као и његов покојни отац био ситни трговац. Гимназију и Велику школу (која 1905. године постаје Универзитет) похађа у Београду, где и дипломира на историјско-филолошком одсеку 1884. године. Током школовања, издржавао се дајући часове деци добростојећих родитеља. По дипломирању, почиње да ради као гимназијски професор у бројним провинцијским градовима (Ужице, Ниш, Чачак, Крагујевац, Шабац), да би 1902. године успео да дође у „највећи провинцијски град“ Србије, Београд. Учествовао је у Српско-бугарском рату 1885, године, у којем је трајно оболео. Од последица бoлести на плућима, умире 1905. године у Београду.

За време студија сâм успева да научи енглески језик у земљи у којој је број неписмених износио скоро 80% становништва, а од страних језика су се изучавали претежно немачки, француски и руски. Значајан је његов преводилачки рад по томе што српску културну јавност упознаје са савременим британским историографским делима.  Поменимо само History of Civilsation in England  у 5 књига од Хенрија Томаса Бакла, On Heroes, Hero-Worship, and The Heroic in History од Томаса Карлајла и Essays on Milton and Bacon од Томаса Бабингтона Маколија.

Иако је по образовању историчар, најпознатијим делом Принципи историје у две књиге, Ред у историји (1898) и Пропорција у историји (1901) трајно се сврстао у ред филозофа. Ово обимно дело на преко 600 страница је, како сам Кнежевић каже, мало читано и тешко прихваћено. По савету Петронијевића, Кнежевић покушава да своје дело приближи читаоцима „у облику афоризама“, па тако 1902. године издаје Мисли. Можемо претпоставити да захваљујући добром пријему код критике и читалаца, ово дело добија више издања. Принципи историје због тога нису дубље утонули у заборав, иако се не може сматрати да су Мисли само скраћено издање Принципа. Та два дела се разликују и по садржају и по структури, као и по намени. Док се у Принципима следи утврђени редослед са намером да се изнесе кохерентно филозофско промишљање, у Мислима имамо набацане афоризме о разним темама, на разним местима.

У основи Кнежевићеве филозофије налази се историја, коју он разуме у тоталитету, као највишу филозофију и науку, на само као историју човечанства, него као историју космоса и природе од њеног настанка. Човек је саставни део космоса, па се и његова историја не може разумети без историје природе. Кнежевић, прихватајући у основи еволуционистичке теорије Дарвина и Спенсера, уноси два важна принципа – закон реда и закон пропорције. Када се према закону реда, све ствари једном доведу у склад, хармонију, које према закону пропорције заузму онолико места колико им је намењено, тада ће обрнуто реду настајања, све ствари нестати. Према томе, свет, као и све остало, настаје само једном и нестаје, те нема враћања на почетак. Све јесте само једном и нестаје. Изузетно је важан принцип потребе, јер ствари настају зато што су потребне и оним редом којим постају потребне. Кнежевић нам многобројним примерима, који се често понављају, покушава објаснити своје кључне ставове, од којих су неки послужили као наслови поглавља Принципа. Овде ћемо, у скраћеном и измењеном облику, навести само неке од њих: материјално и чулно иде пре нематеријалног и апстрактног, лично иде пре безличног, унутрашње пре спољашњег, непосредно пре посредног, несвесно пре свесног, простор пре времена, просто пре сложеног, опште пре појединачног, цело пре једног. Посебну пажњу посвећује процесу одвајања појединачног од општег, опширно наводећи примере, као одвајање галаксија од космоса, органског од неорганског, субјекта од објекта, индивидуе од друштва, итд. Приликом одвајања, долази до борбе и деструкције, која се стабилизује када, сходно закону, пропорције свака ствар заузима своје место, везивањем свих ствари у једну велику органску целину. Ове процесе Кнежевић именује ходом од дисконтинуитета ка континуитету и од диспропорције ка пропорцији. Што је нека ствар ранија, она је већа и преча потреба и од ње зависи све доцније, па и историја човечанства може бити сагледана тек када се заврши историја света као целине. Из тога излази да што је нека ствар доцније постала, значи да је била мања потреба за њом, па ће и пре нестати. Један од упечатљивијих примера је када Кнежевић даје огромну предност проналасцима у праскозорју човечанства, као што су ватра или писмо, говорећи да су они кључни за стварање цивилизације, и да је потреба за њима далеко већа од свих каснијих проналазака.

Из овог кратког, непотпуног, фрагментарног и крајње упрошћеног излагања Кнежевићеве филозофије, може се наслутити сва комплексност његове мисли. После смрти, Кнежевић постаје познат само по донекле популарним Мислима, док Принципи полако тону у заборав. О њима се писало већином само приликом обележавања годишњица рођења и смрти аутора. Од почетних оштрих критика, па и омаловажавања, пре свега од колеге Петронијевића, као и појединих историчара који су обратили пажњу на његово дело, као што је Никола Вулић, научна јавност схвата значај Кнежевића, али никако не може да пружи неку кохерентну оцену. Расправа тече у два правца – ко је утицао на Кнежевића, односно да ли је он оригинални мислилац и каква је његова филозофија по свом карактеру. Већина проучавалаца сложила се да је Кнежевићево дело у основи оригинално, али никако не могу да се сложе о значају и степену утицаја појединих филозофа и историчара. Осим аутора које је преводио, на првом месту помиње се еволуциониста Херберт Спенсер, затим филозофи историје Ђанбатиста Вико и Јохан Готфрид фон Хердер, те Георг Вилхелм Фридрих Хегел, да би се ишло дотле како је Кнежевић антиципирао идеје историчара Арнолда Џозефа Тојнбија. Још је већа конфузија око карактерисtике филозофије. Тако је он религиозан филозоф, метафизички идеалиста, пантеиста, деиста, теиста и материјалиста.

Народна библиотека Србије поседује неколико рукописа Божидара Кнежевића, као и рукопис његове ћерке Милке. Писани су црним мастилом и графитном оловком на обичном папиру или у јефтиним свескама. Рукописи под називом „Мисли“ и „Списи“ о историји настали су приликом стварања дела Мисли. Списи су, по свој прилици, настали тако што су прерађени делови из Принципа, како би се касније преточили у Мисли. Посебно значајан рукопис је „Бележница“, као и рукопис Кнежевићеве ћерке Милке, „Живот мојих родитеља“. У „Бележници“ Кнежевић описује своја путовања у јужну Србију, по селима око Лесковца и Врања 1896. године, као и путовање за Ријеку и боравак од око месец дана у Опатији крајем 1897. године. Ова путовања остала су непозната већини аутора који су писали о Кнежевићу, тако да је остало уврежено мишљење да Кнежевић није путовао никуда ван Србије. Ћерка Милка нам дирљиво описује тежак живот своје породице. Захваљујући њој, имамо низ података из приватног живота Божидара Кнежевића. Рукописе (осим „Списа о историји“) је, делимично и без ваљане научне критике, објавила библиотека из Уба која носи име Божидара Кнежевића.

Из овог кратког информативног прегледа, где нису поменута ни сва дела ни сви преводи, лако се изводи закључак да Божидар Кнежевић представља филозофа који далеко надмашује локалне оквире и заслужује пажњу стручњака како у Србији, тако и у иностранству. Пионирски подухват преузео је Ђорђе Вид Томашевић, који је 1980. године у Њујорку превео скраћену верзију Принципа историје на енглески језик. Да би се у проучавање филозофије Божидара Кнежевића укључило што више заинтересованих стручњака, неопходно је у пуном обиму превести на енглески језик бар његова два главна дела, Принципе историје и Мисли. Интригантни филозоф, из једне земље каква је Србија, пре више од једног века, заслужује далеко више од скромних одредница у енциклопедијама, а сигурно је да би озбиљним изучавањем добио запаженије место у историји филозофије.