Вук Стефановић Караџић (1787–1864) био је реформатор српског језика и правописа. Након доминације славеносрпског језика, изборио се за употребу народног као основе књижевног језика и реформу граматике и правописа. Почетак Вукове језичке реформе поклапа се са годином његовог одласка у Беч, након пропасти Првог српског устанка (1813) и сусретом са словеначким филологом Јернејом Копитарем. По Копитаревом савету, Вук је најпре написао граматику српског језика (Писменица сербскога језика по говору простога народа написана, 1814), затим је приступио неуморном прикупљању грађе за први речник српског језика (Српски ријечник, 1818, 1852), да би посебну пажњу посветио обликовању првог српског буквара који је објавио 1827. Овај Вуков рад, иако подржан у тадашњој Европи, имао је велике противнике у самој Србији, пре свега у представницима врховне световне и црквене власти. Стога је година његове победе 1847. представљала значајан искорак у пољу писане културе. Баштинећи рад претходних реформатора као што је био Саво Мркаљ, који је први промовисао начело „пиши као што говориш“, Вук је успео да ову замисао реализује до краја, тако што је претходну азбуку од преко 40 слова свео на 30. Паралелно са радом на реформи граматике и правописа, Вук је уз Копитареву помоћ успео да припреми Српски ријечник који је у првом издању објављеном 1818. године обухватио 27 270 речи, док је издање из 1852. године садржало 47 500 лексикографских јединица. Био је то тројезични речник са објашњењима на српском, немачком и латинском језику. Такође, Вук је у недостатку учила за образовање младих, саставио први Српски буквар, који је обухватао не само реформисано писмо, већ и примере рашчитавања српскословенских речи и скраћеница, објашњење римских бројева, таблицу множења и рашчитане примере текстова из веронауке. 

 

Рад на стандардизацији српског језика Караџић започиње састављањем граматике у којој су се, на једном месту нашла нова правописна и граматичка правила српског језика. Циљ је био оправдати потребу да се уведу промене за које се Караџић, уз подршку Јернеја Копитара, залагао, као и саставити уџбеник на основу кога ће се учити српски језик.

У Бечу је стога, 1814. године штампана прва српска граматика: Писменица сербскога језика по говору простога народа написана. У оквиру овог издања налазе се и посвета Мелентију Никшићу, свештенику (што је интересантно, с обзиром да је црква била највећи противник реформе језика и писма), затим предговор, и на крају, списак претплатника. У предговору, веома скроман, Караџић истиче да је учинио најбоље што је могао. Напомиње да, када је он учио језик, такво средство није постојало и зато је сматрао да је преко потребно. Караџић се држао Аделунговог ортографског принципа за које је сматрао да је оствариво у српском језику -  „пиши као што говориш“. Граматику српског језика поделио је на 3 дела која би се  терминологијом савремене науке о језику могла означити као  правопис и фонетика у првом делу, затим морфологија у другом, и синтакса у трећем, последњем делу.  Почетком 19. века српски језик заснивао се на нестандардизованој азбуци која је имала преко 40 слова, а сам језик представљао је мешавину српскословенског, славеносрпског и народног језика. Почетком 19. века у Србији се често дешавало да књижевници сами стварају своја правила и Караџић је сматрао да то треба прекинути. Након што је пописао  44 слова, објашњавајући да су то слова која се најчешће налазе у словенским књигама, Караџић  је представио нову азбуку од 29 слова у којој, према његовом мишљењу ниједно није сувишно, ниједно не недостаје, и има их тачно онолико колико треба (касније ће додати још једно слово и азбука ће укупно имати 30). Ово је био први и изузетно важан корак који је Караџић направио како би стандардизовао српски језик. 

 

Следећи корак који је Караџић предузео био је објављивање речника српског језика. Уз помоћ Јернеја Копитара, Караџић је у периоду од 1813. до 1818. године сакупио грађу и 1818. године, такође у Бечу, штампао Српски рјечник. Караџић је сматрао да постоје два разлога због којих је ситуација у српском језику несређена (он је назива несрећом и покором). Први је што немамо никаквог буквара на основу којег би се деца могла учити, као ни граматике. С обзиром да су сви учени људи Србије тога времена школовани у иностранству, они су се служили граматикама оних језика које су познавали. Други разлог је што су Срби у том тренутку имали два језика. Први је био језик који се користио у црквеним књигама, док је други  био народни који су противници реформе називали свињарски и говедарски. Караџићеви противници су сматрали да српски народни говор нема довољно речи и да није богат довољно да би изразио све што је потребно. Зато је Караџић неуморно радио на сакупљању грађе за речник како би доказао да народни језик има довољан број речи. Ако и нису сакупљене све речи постављен је темељ да би се сакупиле. Према Караџићевом мишљењу о једној речи у речнику треба да се напише све оно што народ о њој мисли и како је употребљава и зато се у овом речнику налазе и народни обичаји и народне приповетке. Уз помоћ Јернеја Копитара јединице овог речника преведене су на латински и немачки језик. Лексика коју је Караџић уврстио у Српски рјечник  потиче из различитих временских и језичких слојева: словенских, византијских, турских. У овом, првом, издању има укупно 27 270 лексикографских јединица, а његов саставни део је и Српска граматика. 

Српски рјечник: истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, који  је Вук Стефановић Караџић објавио 1852. у Бечу, представља друго и допуњено издање Рјечника из 1818. Сарадник на изради овог капиталног лексикографског дела био му је филолог Ђуро Даничић. Иначе, Рјечник обухвата 47.427 акцентованих речи. Имајући у виду сам концепт Рјечника, могло би се рећи да је Вук Стеф. Караџић овим делом направио пресек народног, културног, друштвеног и политичког живота Срба тога доба, уносећи лексеме из свих области друштвеног и културног живота, које је потом двојезично тумачио. Дело обухвата најразличитије књижевне врсте, загонетке, пословице, предања и приповетке, које је Вук уврстио као образложење појединих речи. Стога се Рјечник из 1952. с правом третира као етнографска и лексикографска ризница народне материјалне и духовне културе. Бројна предања, описи обичаја као и приповетке постаће касније уврштени у посебна Вукова дела, која је он након пописа пренумераната, на крају књиге, најавио у виду тизера или рекламе, речено модерним речником. Посебно су драгоцене одреднице о образовању и друштвено-админсистративној инфраструктури тадашње Србије (види: Школа, Срез, Читлук, Кнез, Кмет и сл.), као и полемички делови о језику и писмености, расути по одредницама које су се односиле на образовање и писменост људи.  

Први Српски буквар 

Први српски БУКВАР, који је написао Вук Стефановић Караџић, објављен је у Бечу 1827. Написан је реформисаном Вуковом ћирилицом и представља рађање идеје о системском описмењавању код Срба тога доба. У значајном предговору који је Вук написао за свој Буквар, каже се да му је намера била да својим делом „облакша учење писма у народу нашему“, због чега су „слова немјештена по реду, како је кога глас најлакше изговорити“. Вуков Буквар представља и почетак модернизације образовања, тј. захтев за одвајање савременог образовања од цркевног које се сводило на „учење часловца и псалтира“. У параграфу бр. 14. Вук износи суштину своје језичке реформе, поредићи „Славенска и Ћирилова слова“ са својим фонетским решењима за дифтонге. Такође, разрешава скраћенице (титле) из цркевнословенског језика, као што словне вредности бројева поредио са арапским и латинским еквивалентима, исписајући њихова значења на крају савременим језиком и реформисаном ћирилицом. Исто то чини и са таблицом множења, чиме је желео да покаже вишеструку оперативност писма.