Археолошке ископине у источној Србији, где се Борски рудник налази, потврђују да су у овом крају вршена рударска ископавања још у време Римљана. Но, тада се углавном трагало за златом. Историја овог рудника, чија је бакарна руда први пут откривена 1902, сасвим случајно пошто су званична истраживања обустављена, показује да се убрзани развој овог краја одиграо управо у 20. веку. Од руралне средине до високо индустријализованог басена, пређен је пут интензивне урбанизације која је мењала како природни амбијент, тако и облике људског рада.
Ђорђе Вајферт (1857-1937), индустријалац из Панчева, који је инвестирао у истраживање тог подручја, након проналажења руде потражио је помоћ страног капитала како би се могло отпочети са експлоатацијом руде. Позитиван одговор је нашао у Француској. Након потписивања уговора са париском банком „Мирабо“, оформљено је 30. септембра 1903. „Француско друштво Борског рудника концесије Св. Ђорђа“ (“La Compagnie Francaise des Mines de Bor, Concession St. George”). Експлоатација бакра брзо је напредовала, тако да је већ 1904. било запослено око 80 рудара, а током те године ископано је 5500 тона руде од чега је истопљено 774 тона бакра. Капитал франуцке компаније је за првих пет година увећан са почетних 5,5 на 7 милиона француских франака у злату.
Већина ствари радила се мануелно, бакар се превозио воловским колима до најближе железничке станице у Вражогрнцима, све док 1911. није направљена пруга за потребе транспорта на релацији Бор-Метовница. Паралелно са проширењем ресурса рудника, пре свега топионице и система за флотацију, текло је и загађење непосредне околине сумпорним испарењима из топљене руде.
Посредно, то је утицало и на скок цене прехрамбених производа у том крају, али и на незадовољство становништва које се бавило пољопривредом. Услед велике економске кризе почетком тридесетих година, драстично је пала цена рада у Борском руднику. Међутим, убрзо је дошло до опоравка 1933. када почиње тзв. златно доба рудника, које ће потрајати до 1940.
По завршетку Другог светског рата, период социјализма за Борски рудник почиње у знаку великог радничког елана. Већ 1945. уредбом југословенске владе основано је државно предузеће “Рудници бакра и топионице Бор”. Услед застареле механизације и недостатка средстава за њену модернизацију, копа се ручно, са бушилицама. Често, радници ударници раде и на две бушилице, при чему превазилазе предратне учинке, најпре до 90, а потом чак до 160 %. Број добровољних радних сати тих година досеже цифру од 96000, што је незамисливо са аспекта данашње тржишне економије. Но то доводи рудник до опоравка и 1961. у новооснованом „Рударско-топионичарском комбинату Бор“ почиње нова епоха радничког самоуправљања. Новост је технолошка модернизација, непрестана едукација радника, партиципација свих у одлучивању, као и присуство жена у процесу рада.
Бор расте паралелно са својом индустријом, тако да 1947. године добија статус града, у коме живи 12 хиљада становника, од којих су многи запослени у руднику. Број становника се убрзано увећава, граде се станови за раднике, тако да је услед интензивног флуктуирања радника из читаве Југославије, до средине прошлог века у Бору забележено присуство чак деветнаест различитих нација и седам језика који су се могли чути на улицама овог града. Граде се школе, а у духу самоуправљања, организују се непрестани курсеви за раднике, врши се перманентно образовање становништва, што рударе доводи и до библиотеке.
Проценат бакра у ископаној руди на почетку је износио од 6 до 25%. Како су деценије експлоатације пролазиле, проценат је пао на око 3% крајем двадесетог века. За то време, потпуно је измењен пејзаж Бора и околине. Урбано језгро које се формирало око рударске колоније, прерасло је у прави град чији ландмарк су постали димњаци и рударски хоризонти спржене земље као опомена на високу цену експлоатације бакра и трајног еколошког загађења овог краја.
