Arheološke iskopine u istočnoj Srbiji, gde se Borski rudnik nalazi, potvrđuju da su u ovom kraju vršena rudarska iskopavanja još u vreme Rimljana. No, tada se uglavnom tragalo za zlatom. Istorija ovog rudnika, čija je bakarna ruda prvi put otkrivena 1902, sasvim slučajno pošto su zvanična istraživanja obustavljena, pokazuje da se ubrzani razvoj ovog kraja odigrao upravo u 20. veku. Od ruralne sredine do visoko industrijalizovanog basena, pređen je put intenzivne urbanizacije koja je menjala kako prirodni ambijent, tako i oblike ljudskog rada.
Đorđe Vajfert (1857-1937), industrijalac iz Pančeva, koji je investirao u istraživanje tog područja, nakon pronalaženja rude potražio je pomoć stranog kapitala kako bi se moglo otpočeti sa eksploatacijom rude. Pozitivan odgovor je našao u Francuskoj. Nakon potpisivanja ugovora sa pariskom bankom „Mirabo“, oformljeno je 30. septembra 1903. „Francusko društvo Borskog rudnika koncesije Sv. Đorđa“ (“La Compagnie Francaise des Mines de Bor, Concession St. George”). Eksploatacija bakra brzo je napredovala, tako da je već 1904. bilo zaposleno oko 80 rudara, a tokom te godine iskopano je 5500 tona rude od čega je istopljeno 774 tona bakra. Kapital franucke kompanije je za prvih pet godina uvećan sa početnih 5,5 na 7 miliona francuskih franaka u zlatu.
Većina stvari radila se manuelno, bakar se prevozio volovskim kolima do najbliže železničke stanice u Vražogrncima, sve dok 1911. nije napravljena pruga za potrebe transporta na relaciji Bor-Metovnica. Paralelno sa proširenjem resursa rudnika, pre svega topionice i sistema za flotaciju, teklo je i zagađenje neposredne okoline sumpornim isparenjima iz topljene rude.
Posredno, to je uticalo i na skok cene prehrambenih proizvoda u tom kraju, ali i na nezadovoljstvo stanovništva koje se bavilo poljoprivredom. Usled velike ekonomske krize početkom tridesetih godina, drastično je pala cena rada u Borskom rudniku. Međutim, ubrzo je došlo do oporavka 1933. kada počinje tzv. zlatno doba rudnika, koje će potrajati do 1940.
Po završetku Drugog svetskog rata, period socijalizma za Borski rudnik počinje u znaku velikog radničkog elana. Već 1945. uredbom jugoslovenske vlade osnovano je državno preduzeće “Rudnici bakra i topionice Bor”. Usled zastarele mehanizacije i nedostatka sredstava za njenu modernizaciju, kopa se ručno, sa bušilicama. Često, radnici udarnici rade i na dve bušilice, pri čemu prevazilaze predratne učinke, najpre do 90, a potom čak do 160 %. Broj dobrovoljnih radnih sati tih godina doseže cifru od 96000, što je nezamislivo sa aspekta današnje tržišne ekonomije. No to dovodi rudnik do oporavka i 1961. u novoosnovanom „Rudarsko-topioničarskom kombinatu Bor“ počinje nova epoha radničkog samoupravljanja. Novost je tehnološka modernizacija, neprestana edukacija radnika, participacija svih u odlučivanju, kao i prisustvo žena u procesu rada.
Bor raste paralelno sa svojom industrijom, tako da 1947. godine dobija status grada, u kome živi 12 hiljada stanovnika, od kojih su mnogi zaposleni u rudniku. Broj stanovnika se ubrzano uvećava, grade se stanovi za radnike, tako da je usled intenzivnog fluktuiranja radnika iz čitave Jugoslavije, do sredine prošlog veka u Boru zabeleženo prisustvo čak devetnaest različitih nacija i sedam jezika koji su se mogli čuti na ulicama ovog grada. Grade se škole, a u duhu samoupravljanja, organizuju se neprestani kursevi za radnike, vrši se permanentno obrazovanje stanovništva, što rudare dovodi i do biblioteke.
Procenat bakra u iskopanoj rudi na početku je iznosio od 6 do 25%. Kako su decenije eksploatacije prolazile, procenat je pao na oko 3% krajem dvadesetog veka. Za to vreme, potpuno je izmenjen pejzaž Bora i okoline. Urbano jezgro koje se formiralo oko rudarske kolonije, preraslo je u pravi grad čiji landmark su postali dimnjaci i rudarski horizonti spržene zemlje kao opomena na visoku cenu eksploatacije bakra i trajnog ekološkog zagađenja ovog kraja.
