За откриће руде у Бору везане су многобројне локалне легенде, а једна од њих односи се на Пауна Междиновића, младића из околине Бора који је пронашао први грумен зеленкасте руде бакра. Индустријализација која је уследила, усмерила је развој овог краја у неочекиваном смеру док је сам Паун током целог свог живота остао познат као „дечак који је открио руду“.
Интензивни развој Борског рудника, међутим, није утицао на пораст радничког стандарда, јер су услови за рад били тешки, радна дневница ниска, радило се без помоћи механизације, а сумпорна испарења, која су се ослобађала приликом топљења руде погубно су утицала на агрокултуру борске околине. То је утицало на подизање првог штрајка 1908. године, који је организовала тадашња Социјалдемократска странка. Овај штрајк је брзо угушен, а захтев упућен Министарству привреде Краљивине Србије, који се односио на утврђивање процента штете коју су рудничка испарења проузроковала у пољопривреди, сасвим је пренебрегнут.
Ширење социјалистичких идеја у Борском руднику након Првог светског рата наилази на велике отпоре власти, што додатно отежава и забрана Комунистичке партије Југославије. Истим декретом из 1920. било је забрањено и свако позивање на генерални штрајк што је било погубно за било какав вид синдикалног рада у руднику. Период између 1929. и 1933. био је нарочито тежак, јер је светска економска криза додатно утицала на пад цене рада и велику незапосленост која није мимоишла ни Борски рудник. Унутрашња контрола рада овог басена такође је била сведена на минимум, због чега су размере еколошког загађења попримиле велике размере. Тих година је локално становништво било суочено са штетним ефектима индустријализације будући да им је дим, који је куљао из рударских димњака, доноси само проблеме (нотхинг бут троубле). Киселе кише уништавале су земљу и усеве, у ваздуху и води сада су се налазили сумпор и остали тешки метали који су настајали у процесу производње. Власници су одбијали да плате одштету која је настала услед загађења.
Па ипак, и поред забрана и појачане контроле, 7. маја 1935. године, локално становништво (око 400) окупило се испред зграде полиције у Бору. Пошто су их локалне власти игнорисале, своје незадовољство исказали су у самом руднику зауставивши процес рада. Захтевали су од Француског друштва да се дим који се ствара у топионици пречисти тако да не утиче на земљиште, воду и ваздух. Након пет дана, пошто нико није одговорио на њихове захтеве, поново су се окупили, овога пута око 4000 протестаната. Захтевали су и одштету због пропалих усева као и предност приликом запошљавања с обзиром да више нису могли да се баве пољопривредом.
Био је ово први еколошки протест на тлу бивше Југославије, а вероватно и у Европи. Заједно су га организовали рудари и пољопривредници, свесни ризика који је такав подухват носио. Нажалост, у току протеста, дошло је до отварања ватре на демонстранте, услед чега је један рудар изгубио живот, други је тешко рањен, а на десетине озбиљно повређено. Испаљено је око 500 метака. Након ових немилих догађаја, Француско друштво обавезало се да ће поставити постројења за пречишћавање и да ће изградити фабрику сумпорне киселине.
Ови догађаји у Борском руднику не само да су утицали на развој синдикалне борбе него и на социјалистичку пропаганду која је настојала да утиче на подизање политичке и еколошке свести радника. Ангажовани уметник Ђорђе Андрејевић Кун (1904-1964) је током 1934. и 1935. године много пута илегално боравио у Борском руднику, сликајући свакодневицу рудара. Стицајем околности, неке од његових графика забележиле су и тешке тренутке еколошке буне из маја 1935. Он је своје графике илегално објавио 1936. под насловом „Крваво злато“. Ово не само да је био револуционарни вид борбе који је проширио поље деловања уметности, већ је маркирањем једног рудника као места сукоба, не само класног већ и еколошког, послао апел у будућност.
