Za otkriće rude u Boru vezane su mnogobrojne lokalne legende, a jedna od njih odnosi se na Pauna Meždinovića, mladića iz okoline Bora koji je pronašao prvi grumen zelenkaste rude bakra. Industrijalizacija koja je usledila, usmerila je razvoj ovog kraja u neočekivanom smeru dok je sam Paun tokom celog svog života ostao poznat kao „dečak koji je otkrio rudu“.
Intenzivni razvoj Borskog rudnika, međutim, nije uticao na porast radničkog standarda, jer su uslovi za rad bili teški, radna dnevnica niska, radilo se bez pomoći mehanizacije, a sumporna isparenja, koja su se oslobađala prilikom topljenja rude pogubno su uticala na agrokulturu borske okoline. To je uticalo na podizanje prvog štrajka 1908. godine, koji je organizovala tadašnja Socijaldemokratska stranka. Ovaj štrajk je brzo ugušen, a zahtev upućen Ministarstvu privrede Kraljivine Srbije, koji se odnosio na utvrđivanje procenta štete koju su rudnička isparenja prouzrokovala u poljoprivredi, sasvim je prenebregnut.
Širenje socijalističkih ideja u Borskom rudniku nakon Prvog svetskog rata nailazi na velike otpore vlasti, što dodatno otežava i zabrana Komunističke partije Jugoslavije. Istim dekretom iz 1920. bilo je zabranjeno i svako pozivanje na generalni štrajk što je bilo pogubno za bilo kakav vid sindikalnog rada u rudniku. Period između 1929. i 1933. bio je naročito težak, jer je svetska ekonomska kriza dodatno uticala na pad cene rada i veliku nezaposlenost koja nije mimoišla ni Borski rudnik. Unutrašnja kontrola rada ovog basena takođe je bila svedena na minimum, zbog čega su razmere ekološkog zagađenja poprimile velike razmere. Tih godina je lokalno stanovništvo bilo suočeno sa štetnim efektima industrijalizacije budući da im je dim, koji je kuljao iz rudarskih dimnjaka, donosi samo probleme (nothing but trouble). Kisele kiše uništavale su zemlju i useve, u vazduhu i vodi sada su se nalazili sumpor i ostali teški metali koji su nastajali u procesu proizvodnje. Vlasnici su odbijali da plate odštetu koja je nastala usled zagađenja.
Pa ipak, i pored zabrana i pojačane kontrole, 7. maja 1935. godine, lokalno stanovništvo (oko 400) okupilo se ispred zgrade policije u Boru. Pošto su ih lokalne vlasti ignorisale, svoje nezadovoljstvo iskazali su u samom rudniku zaustavivši proces rada. Zahtevali su od Francuskog društva da se dim koji se stvara u topionici prečisti tako da ne utiče na zemljište, vodu i vazduh. Nakon pet dana, pošto niko nije odgovorio na njihove zahteve, ponovo su se okupili, ovoga puta oko 4000 protestanata. Zahtevali su i odštetu zbog propalih useva kao i prednost prilikom zapošljavanja s obzirom da više nisu mogli da se bave poljoprivredom.
Bio je ovo prvi ekološki protest na tlu bivše Jugoslavije, a verovatno i u Evropi. Zajedno su ga organizovali rudari i poljoprivrednici, svesni rizika koji je takav poduhvat nosio. Nažalost, u toku protesta, došlo je do otvaranja vatre na demonstrante, usled čega je jedan rudar izgubio život, drugi je teško ranjen, a na desetine ozbiljno povređeno. Ispaljeno je oko 500 metaka. Nakon ovih nemilih događaja, Francusko društvo obavezalo se da će postaviti postrojenja za prečišćavanje i da će izgraditi fabriku sumporne kiseline.
Ovi događaji u Borskom rudniku ne samo da su uticali na razvoj sindikalne borbe nego i na socijalističku propagandu koja je nastojala da utiče na podizanje političke i ekološke svesti radnika. Angažovani umetnik Đorđe Andrejević Kun (1904-1964) je tokom 1934. i 1935. godine mnogo puta ilegalno boravio u Borskom rudniku, slikajući svakodnevicu rudara. Sticajem okolnosti, neke od njegovih grafika zabeležile su i teške trenutke ekološke bune iz maja 1935. On je svoje grafike ilegalno objavio 1936. pod naslovom „Krvavo zlato“. Ovo ne samo da je bio revolucionarni vid borbe koji je proširio polje delovanja umetnosti, već je markiranjem jednog rudnika kao mesta sukoba, ne samo klasnog već i ekološkog, poslao apel u budućnost.
