У Милошу Црњанском (1893-1977), без кога је српска књижевност 20. века незамислива, истакле су се две особености утиснуте не само у његов живот, већ и у његово прозно и песничко стваралаштво у целини – луталаштво и драма егзистенције. 

Црњански је рођен у Чонграду (варошица у Мађарској, „чиновнички Сибир“), где је његова породица врло оскудно живела; потом је пресељен у Темишвар и ту завршава основну школу и гимназију, игра фудбал и пише прве стихове. Године 1912. одлази у Београд, па у Ријеку и Беч, где уписује студије филозофије (1913-1914). Први светски рат га затиче управо у Бечу и млади Црњански бива мобилисан у аустроугарску војску. У аустроугарској униформи српски писац бива принуђен да ратује у Галицији и Италији, избегавши смрт, али свакодневно се суочавајући са ужасима рата. 

Након зaвршетка Великог рата, 1918. године, Црњански одлази у Београд, уписује студије књижевности и уређује лист Дан. Његове прве књиге прожимају теме бесмисла ратног страдања и осећање трагичне подељености младе генерације. Средишњи мотив повратка ратника у домовину заступљен је у његовој песничкој збирци Лирика Итаке (1919), а он суштински одређује и карактер појаве ране авангарде у српској књижевности тога времена. Наведено илуструје и реченица Црњанског из теоријско-програмског текста „Објашњење Суматре“ (1920): „Свет никако да чује ужасну олују над нашим главама, док се доле тресе, не политички однос, нити књижевне догме, него живот. То су мртви, који пружају руке! Треба их наплатити.“ Ратна тематика и огорчење због ратне кланице боји и његов поетски роман Дневник о Чарнојевићу (1921), који је био парадигматичан за преобликовање традиције и устаљених матрица, доминантних у тадашњем српском роману.

Црњански путује кратко Европом, пише естетски егзалтирано о Тоскани, враћа се у Београд, жени се Видом Ружић која му је била доживотна сапутница и након стечене дипломе Филозофског факултета (1922) постаје професор IV беогрдске гимназије. Истовремено са професорским радом, објављивао је ангажоване текстове у угледним листовима Политика, Време, и друго, а у недељнику Идеје, као радикални модерниста, изазива бурне књижевне и политичке полемике оног времена. 

Црњанског је професионални пут даље водио у дипломатску службу Краљевине Југославије – у Немачку (1935/38) и Италију (1939/41), да би по уласку тадашње Југославије у Други светски рат био евакуисан из Рима, преко Мадрида, у Лисабон, одакле одлази у Лондон где остаје у емиграцији све до 1965. године, када се враћа у Београд. 

Његов живот у Лондону био је мукотрпан с обзиром на то да је изгубио све изворе прихода, те, иако је био универзитетски образован и знао пет језика (мађарски, немачки, француски, италијански и енглески), радио је неко време у књижари, разносио божићне честитке, потом као књиговођа у продавници обуће, да би тек педестих година постао дописник из Лондона аргентинског листа El economist, који излази у Буенос Ајресу. Упркос наведеним околностима, ствралачки је врло плодан и пише снажно егзилантско и космополитско дело Роман о Лондону (чија је позорница Лондон, а главни јунак Рус), ремек-дело Друга књига Сеоба и песничку одисеју Ламент над Београдом. Као политички емигрант, Црњански је једно време готово потпуно одсутан из српске књижевности, а педесетих година објављује неке своје текстове у емигрантским листовима који су излазили у Америци, Канади и Немачкој. Ипак, пре него што се вратио у домовину, објављене су му тамо књиге: Сеобе, Дневник о Чарнојевићу, драма Конак, Итака и коментари, Друга књига Сеоба и друго. 

Тако, живот у емиграцији Црњанског оличава праву драму маргине у култури, а што има особен одраз и на његово стваралаштво. Осећање страности испуњава не само унутрашње биће овог писца, већ се човек као странац налази и у самој суштини његових књижевних креација: емиграната, аутсајдера, маргиналаца и самоубице. Снагом изванредног књижевног језика, Црњански је показао, пак, како човек на рубу свега, па и живота, има сјај истинске величине. Истовремено, геније Црњанског оличен је и у чињеници да нам његова дела омогућавају да суштински осетимо и епоху у којој ми данас живимо (нпр. неолиберализам у Роману о Лондону).

У домовини му је коначно омогућена мирна старост. Недуго пошто се вратио из емиграције у којој је боравио више од две деценије, Милошу Црњанском су објављена у домовини Сабрана дела у 10 томова (1966), а за Роман о Лондону (1971) добија угледну НИН-ову награду и Награду за најчитанију књигу године. Умро је у осамдесет четвртој години преставши да узима храну и лекове.

Целокупна заоставштина Милоша Црњанског завештана је тестаментом пишчеве удовице Видосаве Црњански Народној библиотеци Србије. Задужбина Милоша Црњанског од 1993. године објављује критичко издање овог писца.